Kozarstvo u Srbiji je u punom uzletu. Svaki dan se javlja po neki novi kozar. Potražnja za kozama je velika, posebno za kvalitetnim priplodnim grlima. Ljudi su željni edukacije, saznanja, vezana za kozarstvo. Dakle, spremni su da uče, spremni su da uzgajaju koze, spremni su da prerađuju mleko, prave sireve, jogurte I da nude građanima Srbije zdravu hranu – ovako smo započeli razgovor sa Milanom Rajinovićem iz Kisača, vlasnikom farme koza od 400 grla. Izvor : List „Gazdinstvo”

  Koliko dugo se bavite kozarstvom? Sa koliko ste počeli?

 –         Kozarstvom se bavim oko 14, 15 godina. Sa jednom kozom sam počeo. Sada oko 340 koza čeka jarenje. Moja farma je registrovana do 500. Veći je Gabrić, on ima 750, tu je negde kao Selekt Milk ili Kukujevci. Međutim, niklo je dosta farmi. Pre neki dan mi je bio Dejan Tadić, ima farmu od 100 koza, dosta je uzeo od Dobrice, u Ljigu. Ima veterinar, Ivanović, u Beloj Palanci. Ima dosta farmica koje su nikle posle ovih mera, do 100 komada. Ozbiljno se mladi ljudi bave kozarstvom. Kozarstvo je porodični posao, gde se polazi od toga da jedna porodica može da opsluži negde oko 200 koza, da kroz jedan izuzetno rentabilan posao dođe do prihoda od kojih može lepo da živi. Sada ću ponoviti ono što ponavljam već 15 godina – koza pojede dnevno jednu litru svog mleka. Dakle, ona na hranu potroši jednu litru svog mleka, a ostalo ostaje vlasniku. Od njegovog umeća, načina na koji će držati kozu, zavisi koliki će profit ostvariti, da li će to biti pola litre mleka, litra, dve ili tri, da mu ostane za preradu i za tržište. Danas mlekare u otkupu za litru mleka nude 60 dinara plus državna premija 7 dinara, to je 67 dinara. Ako uzmemo da mu ostane samo 1,5 litra mleka, to je 100 dinara po jednoj kozi. Ako ima 30 koza, to je 90 hiljada dinara mesečno i to je lep prihod. Troškove u period van laktacije, u zasušenju, pokriva prodaja jaradi

 Koliko traje ta pauza između mlečnosti, muže i nove laktacije?

 –        Otprilike tri meseca. Lep je prihod, od 90 hiljada može nešto i da se ostavi za taj deo. Kozarstvo nije lagan posao. To je mukotrpan posao koji traži puno rada, zalaganja, učenja, ali jezahvalan posao, pre svega zbog saznanja da se proizvodi nešto lepo, nešto zdravo. Kozarstvo je profitabilan posao, što je najvažnije, a mi za to imamo sve uslove u svim krajevima Srbije. Pođimo od juga, gde imamo mnogo brsta. Koza je životinja koja živi na brstu, dakle, ne ispaša nego brst, pa do Vojvodine gde imamo žetvenih ostataka koliko hoćete koje koze mogu da pojedu. Imamo koliko hoćete utrina u Vojvodini koje možemo kositi, imamo obalekanala. Ja koristim obalu kanala Dunav-Tisa, negde oko 27-28 kilometara. Dakle, postoje svi uslovi za jeftinu proizvodnju kozjeg mleka. Kod nas se malo govori o prednostima konzumiranja kozje gmleka. U poslednje vreme se, istina, popravlja stanje. Ja sam najviše naučio od profesora sa Zagrebačkog univerziteta, koji su o tome dosta pisali. Ima na jednom sajtu, hrčaksrce (hrcak.srce.hr), jedna profesorka je izuzetno lepo uradila paralele između kravljeg i kozjeg mleka i objasnila sve prednosti kozjeg mleka.

Kozarstvo je profitabilno, početi sa 30 koza

 Kako su kozari organizovani i koje su krizne tačke u proizvodnji kozjeg mleka?

 –         Što se tiče Vojvodine, imamo farme, mlekare, preradu, tržište – to je NoviSad, Beograd. Što se tiče Šumadije, imamo niz malih mlekarica koje prerađuju i uglavnom su orijentisane na tržište Beograda. Problem je središnja, istočna i južna Srbija, ne zapadna i jugozapadna, orijentisane su prema Crnoj Gori i imaju dobro tržište, nego ovo je problem iz dva razloga. Tamo imamo otpor prema kozjem mleku i kozjim proizvodima na tom području. Drugo, imamo otpor kod ljudi, neće da se bave sa tim, teško to usvajaju, prihvataju. Sa druge strane, mi ne činimo dovoljno da idemo u susret tim ljudima. Mlekare bi da uzmu skoro za džabe kozje mleko i da prerađevine prodaju papreno. Hteli bi po ceni kravljeg mleka. Pribegavaju svemu i svačemu, čak i nekim prevarama, posebno kada je u pitanju bakteriologija, tu je najlakše prevariti. Ostavi se uzorak na sobnoj temperaturi, bakterije se namnože i onda kažu da ne odgovara. U međuvremenu su preradili mleko i prodali ga. Nama se otvaraju mogućnosti inostranog tržišta. „Beokapra“ je otvorena prema Rusiji i tamo idu proizvodi već evo godinu dana. Bilo je muka, ali bez ikakvih problema mi plasiramo tamo proizvode, ali plasiramo proizvode ekstra kvaliteta. To su ručno rađeni sirevi i tu smo konkurentni u odnosu na proizvođače iz Francuske, Holandije i drugih zemalja, zato što imamo kvalitetnije proizvode od njih.

 Šta znači ručno pravljeni proizvodi?

 –         Danas u velikim mlekarama pritiskom na dugme ispadne sir. Ipak, kod nas u mlekarama ovo su negovani sirevi, da tako kažem. Dakle, svaki dan se oko tog sira radi, očisti se od eventualnih plesni, gleda se da nema neka pukotina na siru, sirevi su lepo zapakovani, nisu u vakuumu, oni su ili u vosku, papiru, drvetu, ili nečemu što privlači kupca. Treba mnogo ljudskog rada i u tom smislu kažem da su ručno rađeni sirevi. Njihova cena je negde od 1.500 pa do 3.000 dinara. Oko 10 do 11 litara mleka ide u kilogram zrelih sireva.

  Poboljšivač ovčije mleko – da ili ne?

 –         Da, poboljšivač ovčije mleko daje izuzetno dobre sireve. U procentu veći znad 10%, 15% jako poboljšava sir, zato što je kozje mleko manje masno od kravljeg mleka. Ono ima negde od 3,1% do 3,5%, dok kravlje mleko imamo sa 4%, 4,5%, a mast je ta koja daje ukus proizvodu. Profesorka Anka Vranješ Popović je rekla da mi dodatkom tog debelog mleka (ovčijeg mleka), u stvari dobijamo na kvalitetu i zadovoljavamo ukus potrošača.

 Šta treba da uradi jedan mladi čovek koji ima neke osnovne uslove za bavljenje kozarstvom? Kakav je red poteza?

    Prvo da počne od malog broja koza, maksimalno dvadesetak koza zato što praksa pokazuje da svi koji su krenuli sa 100, 150, 200 koza su propali. Ko kaže da zna sve o kozarstvu taj laže. Mi se učimo. Svaki dan se svako uči, učim se i ja svaki dan. Koza je vrlo specifična životinja, poludivlja životinja. Nedozvoljava ona baš mnogo nauci, čoveku, da se meša u njenu fiziologiju. Mi kod ovaca lako sinhronizujemo estrus, međutim, kod koza nam to još nije uspelo. Ona ulazi u estrus, dakle, u parenje,onog momenta kada dan osetno počinje da bude kraći, u avgustu mesecu. Sa sedam, osam meseci će već krenuti u estrus. To je rano, tu moramo biti obazrivi, moramo gledati u kojoj meri je grlo razvijeno i zrelo da uđe u proizvodnju. Ponavlja se u ciklusu 15 do 20 dana estrus (tri puta). Kod mladih se sačeka treći put, mora se čekati, ili se čeka sledeća godina. Koza drži u stomaku plod pet meseci, 150 dana.

 Gde se prave greške?

 –         Jedan moj prijatelj imao je para, i pojavi se sa oglasom da hoće odmah da kupi 1000 koza. Ja sam mu rekao da to nije dobro, već da krene od malog broja. Našao je koze u Čeneju i kupio130 komada. Kada je krenulo jarenje, zvao je da traži pomoć, jer nije mogao da izađe na kraj. Kada uđu u estrus, sve one za otprilike nedelju dana se oplode. Jedan jarac ide na 20 do 25 koza, to je optimalno. Na proleće, ili kada već krene jarenje u januaru mesecu, one će se za sedam dana sve ojariti. Nije isto ako vam se jare danas tri i 30 koza. Početnik se neće snaći, izgubiće se ako ima 30 koza. Nije samo da se ona ojari, mora se kontrolisati vime, mora se videti da li je jare posisalo, mora imati nekog iskustva i zbog toga ja stalno pričam ljudima da sa manje koza krenu. Kada stekneš neko inicijalno iskustvo onda povećavaj na 100, 150 komada druge ili treće godine, dakle, to je prva poruka.

 Naš čitalac je rešio da ima 30 koza. Kome da se javi? Gde može da kupi stado? Da li uvoz ili ne? U Srbiji, Mađarskoj, Francuskoj, Slovačkoj, gde?

 –         Po meni, treba biti vrlo obazriv kod nabavke. Predlažem da se kupuju samo mlada grla, rasa sanska ili alpska. Sanska je nešto osetljivija, alpska se bolje prilagodila ovim uslovima. Niko dobru kozu neće prodati. Čovek mora stvoriti stado. On ga stvara selekcijom. Prema tome, treba uzimati sa proverenih farmi iz nekoliko razloga.

• Prvo, treba uzeti grla pod kontrolom produktivnosti, dakle, da vidimo ipak orijentaciono šta uzimamo, kakvi su mu bili roditelji.
• Drugo, zdravstveno stanje je jako bitno.

Kod nas imamo raširenih bolesti o kojima se, nažalost, ćuti. Imamo jednu od najraširenijih bolesti, a to je Kju-groznica, a koja je zoonoza (bolest domaćih ili divljih životinja koja se prenosi na čoveka). Dobijamo je čak i spolja i o tome ćutimo. Nama humana medicina, nažalost, signalizira pojavu Kju-groznice na terenu, ne veterina. Kad se čovek razboli, pa dođe, pa mu otkriju Kju-groznicu i pitaju ga gde radi. Obično su veterinary i čobani prvi na udaru.

Izvor: List „Gazdinstvo”